Milena Minja Bogavac

milena minja bogavac
Podeli tekst na...Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

Ime, nadimak ili naziv pod kojim stvarate…

Zovem se Milena. Zovu me Minja. To nisu samo ime i nadimak, to su više: dva imena. Jedno veliko, iz lične karte i drugo malo, porodično, prijateljsko,  mini-ime koje mi je smislila mama, još pre nego što me je rodila. Odazivam se na oba, a tako se i potpisujem. Velike stvari, kao što su drame, romani ili scenarija, potpisujem kao Milena Bogavac. Male forme: poeziju, novinske članke, kolumne i blogove, potpisujem kao Minja. Znam ljude koji misle da nas ima dve. Ja znam da to nije istina: zapravo, ima nas mnogo više. Uvek sam mislila da je blagi oblik šizofrenije, korisna alatka za pisanje.

Gde ste rođeni i određuju li mesto i vreme Vas i ono čime se bavite?

U jednom intervjuu, novinarka sa kojom sam razgovarala primetila je: “U svemu što pišeš, Beograd je glavni lik.” … Dopala mi se njena konstatacija. I mislim da je prilično tačna. Bavim se pisanjem, ali u tome uvek polazim od dokumenata: od nekog dokumentarnog materijala ili, mnogo češće, od sopstvene biografije. Mislim da je moj talenat sadržan u sposobnosti da uvidim detalje: u svetu oko sebe, ali i u svetu u sebi samoj, a da zatim to umem i da zapišem. Svoj omiljeni postupak nazivam fikcionalizacijom sopstvene biografije. U tom smislu, Beograd i Senjak, neizbežni su deo mog pisanja, moje perspektive, mog pogleda na svet. Mojih priča. Gajim snažna lokal-patriotska osećanja i verujem da treba ići svuda, ali samo dok znaš odakle dolaziš i čemu možeš da se vratiš.

milena minja bogavac

Ljudi Vas prepoznaju kao…

Onu čupavu što psuje kad piše poeziju, onu što se najglasnije smeje u pozorištu, kao mlađu sestru Jelene Bogavac, kao “onu iz Bitefa” i “onu sa Tvitera”.

Koje je Vaše zvanje, a čime se bavite?

Diplomirala sam na dramaturgiji, a bavim se pozorištem, kulturom, umetnošću, aktivizmom i omladinskim radom. Pored toga što pišem za pozorište, poslednjih godina sve češće režiram. Takođe, nema teatarske discipline u kojoj se nisam oprobala: izvođačica, tehničarka, organizatorka i ona što kuca eksere u scenografiju – radila sam sve i opet bih radila, bilo koji posao, samo da je u pozorištu. Da se ne bavim pozorištem, mislim da bih bila predstava. Pišem knjige, uređujem publikacije, moderiram tribine i okrugle stolove, držim brojne radionice, pišem i izvodim slem poeziju, pišem pesme i songove, radim predstave sa mladima, a za to vam – pored pozorišnog znanja, treba i neka pedagogija. Radim i kao kopirajterka, ali sam prilično ponosna što taj posao nikad nisam radila u službi kapitala: bavim se isključivo socijalnim kampanjama, u čije vrednosti iskreno verujem. Već pet godina, deo sam tima omladinske organizacije Centar E8, koja pored toga što se bavi umetnošću i kulturom, ima kreativne načine na koje sprovodi kampanje važne za mlade, vezane za nenasilje, rodnu ravnopravnost i aktivno učešće mladih u društvu. Radeći s Vojkanom Arsićem i E8 timom, našla sam način da objedinim kulturu sa aktivizmom, dakle: da se bavim stvarima koje smatram važnim.

Kada ste i kako shvatili da ćete se baviti ovim poslom?

Mislim da sam to znala od uvek. Kad sam bila mala, kod kuće su me zvali “fabrika za preradu papira”, jer sam neprestano nešto pisala, crtala, seckala i lepila po sveskama. U obdaništu, izabrali su me za snimanje dečije serije “Aca Poštar” i moja prva, jasna sećanja vezana su za taj set i celodnevna snimanja. Malo kasnije sam postala članica dramske grupe Mike Aleksića, još kasnije članica Dadova. U nekom tinejdž periodu, nisam mogla da odlučim da li bih više volela da budem novinarka ili glumica. Takođe, sviđala mi se ideja da studiram psihologiju. Onda sam, u trećoj godini srednje škole (a to je bilo ono patetično vreme bombardovanja), shvatila da su sva moja interesovanja – savršeno komplementarna i da mogu da radim sve što me zanima, ako upišem dramaturgiju. To je bila moja najbolja odluka. Studirala sam pisanje, za pozorište i film, a od prve godine studija, počela sam i da radim u profesionalnom pozorištu. Tako sam pored znanja sa fakulteta, sticala i drugo, praktično znanje o poslovima kojim se sada bavim. Kad pogledam unazad, shvatam da je moje rano profesionalno opredeljenje, uticalo na to da ostanem radoznala. Zato me sada u umetnosti ne zanima ništa što je klasično i što sam već videla. Moj rad je u velikoj meri istraživački: privlači me sve što još nisam probala.

Milena Minja Bogavac Milena Minja Bogavac Slem Konekšn poster

Kako biste opisali svoj posao / rad? I po čemu je drugačiji ili poseban?

Verujem da se bavim najlepšim poslom na svetu. Svaki projekat koji radim ima neku novu temu ili pristup, a to znači da u ovom poslu neprestano učite, čitate i istražujete nove stvari. Posle svakog projekta, izađem obrazovanija i načitanija, za najmanje desetak knjiga iz oblasti koja mi ranije nije bila poznata i primećujem kako, sa godinama, od zaljubljenice u pozorište, a upravo zahvaljujući pozorištu, rastem u intelektualku: imam znanja o svemu o čemu sam ikad radila predstavu, bilo da je u pitanju neka velika društvena tema ili biografija i opus autora čiji smo tekst postavljali. Važan deo mog poziva, predstavlja i rad sa mladima, a on utiče na to da i sami duže ostajete mladi, u srcu i glavi. Moj posao nije posao. To je poziv, ljubav i strast. Nema radnog vremena, što znači da nema ni slobodnog vremena- ne možete u svojoj glavi zatvoriti predstavu koju radite, i misliti o nečemu drugom, do sutrašnje probe. To nije moguće, stalno ste unutra. Takođe, u ovom poslu nema kolega i koleginica, u klasičnom smislu te reči. Kad se s nekim bavite pozorištem, vaši odnosi neminovno postaju lični, postajete prijatelji, a lepo je kada si uvek okružen prijateljima, prijateljicama, ljudima koje voliš. U mom slučaju, to je specifično, jer u okviru trupe Drama Mental Studio, radim sa svojom sestrom i svojim kumom. Dakle: naše pozorište je naša porodica, naš posao je naš život – i to kakav! Rekla bih: zanimljiv život, uzbudljiv, lud, intenzivan i vredan življenja.

Kako biste opisali svoj stil?

Ja sam sajberpankerka. Poetska-teroristkinja. Ja se ložim i ja provociram. Takođe, ja sam feministkinja, postmodernistkinja i žena odrasla na hip-hopu. Verujem da je lično-političko, pa sam uvek i lična i politična. Volim da mislim kako sam hrabra, ne bežim od toga da sam trivijalna, mrzim pretenciozne stavove, umetnost koristim da komuniciram o temama koje me se iskreno i duboko tiču. Pomalo uličarka. Beograđanka. U velikoj meri: melodramatična. Moja umetnost je moj mehanizam odbrane, pa kad mi kažu kako sam nadrkana, pomislim: kako ste površni! Koliko zapravo mora da bude nežna žena koja se predstavlja toliko nadrkano?!

Kako ste počeli da se bavite ovim poslom i šta je bilo najteže na početku?

Gledano sa strane, pozorište i umetnost, izgledaju glamurozno i mnogi žele da budu umetnici, ali ne i da se time zaista bave. Mislim da je u početku bilo najteže dokazati: da, ja hoću ovim da se bavim, ostaću tu, nećete me se otarasiti i nećete me lako izignorisati! Kada si mlada umetnica, jurišaš na neke institucije, čini ti se da su svi nepravedni prema tebi, da ti ne daju neko mesto koje misliš da zaslužuješ… Ali, onda shvatiš da zapravo ne postoji mesto koje ti pripada, samo zbog toga što želiš da se baviš umetnošću. To mesto moraš da napraviš sama. Ako ga ne napraviš? Onda nisi bila za taj poziv. Ukratko: sve svoje pozicije, moraš neprestano da braniš i ponovo osvajaš. Ne bih znala da kažem da li mi je ovo bilo zaista teško: kao mlada, bila sam entuzijastična, prihvatala sam sve poslove koji mi se ponude i verovala sam da ću iz svakog izvući neko iskustvo. Paralelno sa time, Jelena i ja smo pravile svoje pozorište (i para-pozorište), često bez ikakvog budžeta ili produkcijskih uslova. Mislim da smo bile dosta besne, hrabre i eksplicitne i kad se danas setim naših tadašnjih nastupa i istupa, imam pomešana osećanja: koliko smo bile super i koliko smo bile lude! Ono što je važno jeste da danas ne bih promenila ni minut iz naše umetničke biografije. I da se sa odrastanjem shvata: nikad ti niko neće reći da si genije. Talenat je sklonost, a sve su ostalo ozbiljan rad i upornost. Počinju da te shvataju ozbiljno, tek kad svoj rad i upornost, pretvoriš u ozbiljno iskustvo, a to se ne može desiti preko noći, niti za godinu dana. Posle petnaest godina rada I više od stotinu projekata, stigla sam do tačke kad nisam besna ni na koga, ne verujem u teorije zavere u kulturi, ali jasno i glasno izražavam svoje stavove. Loše pozorište uvek ću nazvati pravim imenom i mislim da sada na to, imam puno pravo. Možda nekome deluje teško: držati se svoje ideje, ostati dosledan svojoj umetničkoj misiji… ali ja – bez toga, zaista ne bih znala ništa drugo da radim.

milena minja bogavac  nemačka

Šta je najlepše što Vam ovaj posao donosi?

Najlepši su ljudi. Pozorište je kolektivni čin i ne bi bilo moguće stvarati ga sama, bez drugih. Pozorište je u moj život donelo mnogo divnih osoba, mnogo ljubavi, mnogo međuljudskih odnosa važnih za moju biografiju. Zapravo, skoro sve ljude koji čine moj svet. Pored ljudi bez kojih ne bih mogla da zamislim svoj život, pozorište vam razvija empatiju, samopouzdanje, kritičko mišljenje, pravilno rasuđivanje. Takođe, kada se bavite pozorištem, onda i gledate razne predstave. Dakle, pozorište mi donosi pozorište, a to me čini veoma srećnom.

Šta Vas inspiriše?

Na fakultetu su nas učili da je inspiracija za amatere. Potrebno je razviti koncentraciju. Način na koji u poslu funkcionišem, sadržan je u frazi: “Najveća inspiracija je dedlajn”, pa sebe ponekad nazivam profesionalnom ubicom dedlajna. Ipak, treba reći da je način na koji pišem, povezan sa onim što živim i da se pisanjem često koristim kao metodom samo-izlečenja. Najbolje pišem kad se najgore osećam. Dakle: inspirišu me lične traume, tuga, bes i patetične situacije.

Šta je ono što Vas u ovom poslu plaši?

Računi za struju, telefon i internet. Birokratija, izveštaji, kratki rokovi, stalno pravdanje time da “u kulturi nema para” i stalni, egzistencijalni pritisak da neću uspeti da preživim, ako ne prihvatim rad na projektima, koji mi se baš i ne dopadaju. U ovom poslu, takođe, plaše me oni koji ga doživljavaju kao biznis. Kada vidim ko, kako i od kakvih predstava zarađuje ozbiljan novac, pomislim da bi bilo poštenije kada bi narodu, umesto ulaznica, prodavali drogu. Uplašim se kada me takvi likovi nazovu koleginicom. To što se neko bavi pozorištem, nedovoljno je precizno određenje. Važno je kakvim se pozorištem baviš.

Šta Vam je u poslu najvažnije?

Da nije posao, da nije rutina, da me se tiče, da me uzbuđuje, da nije odeljen od mog života, da u njemu zauzima centralno mesto. Najvažnije je da sve bude ko rolerkoster, koji se nikada ne zaustavlja.

Knjiga, film, muzika koji Vas  inspirišu?

Ovo je vrlo teško pitanje, jer ima mnogo filmova, knjiga i muzike, bez kojih verujem da nikad ništa ne bih napisala ni smislila. Čitam poeziju, romane, društvenu teoriju, teoriju umetnosti… čitam dramske i izvedbene tekstove, milion puta se vraćam na Elfride Jelinek, obožavam Ivanu Sajko, konačno sam i neopozivo luda za tekstovima svojih kolega sa klase: Filip Vujošević, Maja Pelević i Milan Marković – omiljeni su mi autori. Slušam muziku, raznu muziku… Od hip-hopa, do džeza, od popa do panka. Malo manje gledam filmove (uvek dajem prednost pozorištu), ali je možda zanimljivo reći da me više inspirišu dokumentarni od igranih. Dokumentarnost je poslednjih godina važna karakteristika mog rada.

milena minja bogavac njen takozvani život

Do čijeg mišljenja držite?

Držim do mišljenja svojih saradnika i saradnica, a zatim svih onih ljudi s kojima delim sličan vrednosni sistem. Volim reč: saveznik odnosno saveznica. U aktivističkom i umetničkom smislu, to su ljudi koji se u svom radu bave ravnopravnošću, ljudskim pravima, feminizmom, antifašizmom, suočavanjem s prošlošću, pitanjima kolektivne odgovornosti… Važno mi je šta takvi ljudi misle o mom radu, ali mi je takođe važno da ono što radim komunicira sa što širim krugom ljudi, bez obzira koliko ti ljudi znaju o temama i politikama kojim se bavim.

Postoji li komentar kojim se ponosite i od koga ste ga dobili?

Postoji mnogo komentara, izvoda iz kritika i teorijskih radova u kojima je neko interpretirao moj rad. Ponosna sam na sve. Ipak, kada razmislim o tome šta je za mene bilo najveće iznenađenje, jeste momenat kada sam od mlade teoretičarke književnosti iz Zagreba, Leonine Lončar, dobila njen master-rad: analizu moje prve zbirke pesama “Ekonomsko propaganda poezija”, koju je 2005. objavio SKC NS. Leonina i ja se do tada nismo poznavale i nemam pojma kako je moja knjiga stigla u njene ruke. U svakom slučaju, ona je napisala relevantan, naučni tekst – rekla bih, duži i od moje zbirke, u kom je uspela da pomene sve što mi je tokom pisanja te knjige bilo važno, ali i neke druge aspekte kojih ni sama nisam bila svesna. Čudesan osećaj! Zavolela sam tu devojku, kao da mi je najbolja prijateljica, iako se zapravo ni do danas nikada nismo srele uživo.

Stvaralac ili projekat na koji bi trebalo obratiti pažnju?

Ukoliko živite u našem regionu, prava je šteta ako niste gledali predstave Boruta Šeparovića i pozorišta Montažstroj, predstave Andraša Urbana i pozorišta “Deže Kostolanji”, predstave Olivera Frljića, predstave Saše Asentića i trupe Per.Art, predstave Foruma za novi ples, radove Teorije koja hoda, radove Dragane Bulut i koreografkinja okupljenih oko Stanice- servisa za savremeni ples. Trebalo bi da znate projekte kojima se bavi Filmkultura, predstave iz selekcije festivala Bitef polifonija i Off frame. Za kraj, u svom stilu, moram da dodam da su umetnički projekti koji me u poslednje vreme mnogo uzbuđuju, rad Bojane Vunturišević i predivne, lude i hrabre Mimi Mercedez.

milena minja bogavac

Postoji li san vezan za Vaš posao koji želite da ostvarite?

Moram da priznam da nikad nisam imala san ili cilj ili jasnu ideju: šta ja to hoću i gde idem. Nedavno me je draga saradnica i prijateljica Jelena Knežević, pitala gde vidim sebe za deset godina. Rekla sam joj: vidim da sam napravila još sto pedeset predstava, od kojih su neke baš dobre. Nisam žena od šire slike i plana. Trudim se da budem prisutna i fokusirana na ono što radim sada. Ali, kad sanjam – sanjam o nekom “našem pozorištu”, koje ima svoj prostor, repertoar otvoren za eksperimente, publiku koja zna šta želi da gleda i opasno dobar klub, s najboljim svirkama u gradu.

Preporuka za sve one koji žele da krenu drugačijim putem…

Nema pravog i krivog puta. Postoji put koji je tvoj, pa kad ga nađeš: samo piči i veruj u sebe!

Podeli tekst na...Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

(38 Posts)

Coolcooltura prati ljude, događaje, dela … sve ono što inspiriše. Zamišljen je kao platforma za one koji traže svoj prostor i trenutak, ali i za one koje takvi sadržaji nadahnjuju.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *