„Klinci pišu“ – najava akcije

blogdan i coolcooltura
Podeli tekst na...Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

Zadovoljstvo nam je da najavimo nastavak saradnje i novu inicijativu „blogera od pera“ Blogdana, na radost svih mladih pisaca i pesnika “ u nastanku“ 🙂

Ako ste neko ko pišući stvara, menja svoj svet, ali i onaj oko sebe ili samo pišete da biste olakšali dušu a nesigurni ste i nemate gde to da objavite jer još uvek idete u školu i niko vas ne shvata ozbiljno, Blogdan i Coolcooltura vas od srca podržavaju u vašim nastojanjima i nude prostor u kom ćete pokazati šta zaista imate da kažete – to jest napišete!

U nastavku prenosimo tekst sa Blogdanovog sajta:

Kad sam bio osnovac i srednjoškolac mrzeo sam da mi govore da sam klinac. U mojim ušima to je imalo neki uvredljiv značaj. Kroz Eustahijevu tubu na putu do mog mozga to se prevodilo kao „postojiš ali još se ne važiš“ ili „nedovoljno sposoban da bi se brojao“ ili „nezrelo dvonožno hodajuće biće“. Kao da ja sa svojih ne znam ti ni ja koliko maloletnih leta gospodnjih, nemam prava da mislim, postojim, zaključujem, osećam i komentarišem. Kao da ja nemam pravo da pogrešim, menjam mišljenje, iskažem neslaganje. To je taj neki globalni opšteroditeljski stav društva koji je u suštini vrlo primitivan, a to je da dokle god si pod tim nekim njihovim imaginarnim krovom i dokle god jedeš sa tog nekog njihovog fiktivnog kazana, ima da ćutiš i slušaš, a ne da misliš i govoriš.

Ja nisam preterano mario za tu neslavnu titulu Klinac koju sam skoro dve decenije nosio kao prefiks sopstvenog imena. U petom razredu ambiciozno sam se uhvatio u koštac sa jednim književnim poduhvatom za koji sam smatrao izuzetno bitnim u mom tadašnjem detinjstvu. Počeo sam da pišem roman. Horor roman. Stigo sam do trećeg poglavlja i umorio se. Rasula mi se pažnja, rasuli su mi se likovi, a i brate mili dosadno mi bilo da sedim i smišljam. Nisam nešto posebno voleo pismene zadatke ni u osnovnoj ni u srednjoj školi. Mikrokosmos u delima Petra Petrovića Njegoša i Metafizička ravan u likovima Ivana i Alekseja Karamazova kao teme mi uopšte nisu bile niti inspirativne niti zanimljive. Više sam to shvatao kao neku kazneno popravnu robiju nego kao lepe uspomene iz srednjoškolskih dana.

eric-johansson3
Fotografija: Eric Johansson

Na dalji tok razvoja moje ličnosti uticao je Playboy. Prvi broj je izašao tačno na moj rođendan 17. decembra i dobio sam četiri primerka kao rođendanski poklon. Na naslovnoj strani bila je moja miljenica sa raširenim nogama i pola bradavice van korseta, Olja Kovačević, tadašnja voditeljka Klopke a sadašnja urednica zabavnog programa na RTS-u. I tako, u početku misleći da se Playboy samo lista i gleda, nenadano i nesvesno počeo sam i da ga čitam. Postao mi je pubertetska voljno čitana lektira. Svakog meseca čitao sam ekskluzivne autorske priče Davida Albaharija, Svetislava Basare, Mome Kapora, Marka Vidojkovića, Aleksandra Tijanića, Duške Jovanić, Igora Karanova i mnogih drugih. Čitajući, budila mi se želja da i ja pišem. Klinačka želja, ali jaka. Kao i sve ostale klinačke. Pogotovo sa Playboyem u rukama.

Pre nekih desetak godina, tokom jedne noći dok sam bio sam kod kuće a dok je sobu osvetljavala jedino svetlost kompjuterskog monitora uz neke lagane Stingove pesme, rodila se moja prva priča koja je i danas na blogu. Nazvao sam je Na dnu čaše malo mutne vode. Bila je suviše lična da bih je delio sa drugima, a opet toliko svoja i posebna da nije trpela činjenicu da bude ignorisana. Bila je gotova, od prvog po poslednjeg slova utegnuta i moja. Htela je napolje. Htela je u svet. Nije imala gde.

Danas, može da je pročita svako. Kao i sve moje priče. Ali sada, deset godina kasnije, kada nisam više klinac, iako u meni još uvek gore iste klinačke vatre kao onomad, danas je nekako dockan. Ne za sve moje priče, ali za tu koja je u meni maloletnom tada bila sazrela od početka do kraja – sada jeste kasno. I dan danas je znam napamet jer sam je jedino ja čitao sam sebi godinama. Samo ja, i niko drugi. Nije imao ko.

Zato od danas, na mom blogu pokrećem inicijativu koja se zove Klinci pišu. Otvaram prostor za sve one klince koji imaju šta da kažu a niko ih ne sluša jer su „klinci“. Na mom blogu imaće mogućnost da svoja slova katapultiraju u etar i da pokažu da nisu klinci, da znaju da misle, da vole, da pate, da prkose i da rastu. Dakle, svi momci i devojke koji imaju manje od 18 godina mogu mi slati svoje priče, tekstove, sastave i pesme. Takođe, svi roditelji i profesori koji imaju sastave svoje dece i misle da bi bilo lepo da to umetničko delo pročita još neko, mogu mi ih slati na email stevanovic.bogdan@yahoo.com uz prethodno odobrenje svog deteta ili učenika. Jedino što je neophodno jeste da radovi budu potpisani i da se navedu godine i mesto prebivališta autora. Svakog ponedeljka biće objavljivan po jedan tekst mladih autora na mom blogu.

Zato klinci, udrite po tastaturi, ovo je vaš kutak.

Živeli i pera na gotovs!

B.

Podeli tekst na...Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

(38 Posts)

Coolcooltura prati ljude, događaje, dela ... sve ono što inspiriše. Zamišljen je kao platforma za one koji traže svoj prostor i trenutak, ali i za one koje takvi sadržaji nadahnjuju.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *