Aleksandar Petrović

beogradska knjiga mrtvih aleksandar petrovic
Podeli tekst na...Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

Ime, nadimak ili naziv pod kojim stvarate…

Za sada, Aleksandar Petrović, ali možda u naletu nadahnuća smislim neki jednorečni nadimak ili za strano tržište upotrebim pseudonim Aleks Peterson.

Gde ste rođeni i određuju li mesto i vreme Vas i ono čime se bavite?

Rođen sam u Beogradu pre nešto malo više od četiri decenije. Sigurno je da su mesto i vreme rođenja umnogome odredili ono o čemu pišem i na koji način. Uspomene se, obojene osećanjima, tokom života menjaju i retko kada su prava slika događaja, čak i ako su dokumentovane fotografijama. Moj prvi roman “Kolaž za dvoje” je ljubavna priča čija se radnja odvija po beogradskim kafićima, a u nedavno objavljenoj “Beogradskoj knjizi mrtvih“ jedan od glavnih protagonista je beogradska mumija. Vi sad sami procenite uticaj.

aleksandar petrovic

Ljudi Vas prepoznaju kao…

Prepoznaju po onome što žele da vide u meni, a ja bih najviše voleo da me prepoznaju kao pisca.

Koje je Vaše zvanje, a čime se bavite?

Oralni hirurg s neobjašnjivom sklonošću ka pisanju.

Kada ste i kako shvatili da ćete se baviti ovim poslom?

Ne sećam se tačno trenutka spoznaje jer sam oduvek voleo da čitam i pišem. Školsku lektiru bih iščitao još preko raspusta i napisao prikaze knjiga, a da me pri tome niko nije terao na to. Na fakultetu sam tu kreativnu stranu malo zanemario, sve dok potreba nije postala toliko jaka da sam morao da joj udovoljim. I pored podrške bližnjih, prelomni događaj bio je susret s profesorom Zoranom Živkovićem i njegov sud o onome što sam napisao.

Kako biste opisali svoj rad? I po čemu je drugačiji ili poseban?

Nastojim da radim svakog dana jer se i pisanje trenira, u zavisnosti od faze u kojoj se delo nalazi. Roman ili priča u začetku su najzahtevniji. Tada je potrebna maksimalna usredsređenost i troši se najviše kreativne energije. Naročito volim da ispravljam rukopis. Tada se sjajno zabavljam, prekrajajući sopstvene misli i rečenice, praveći od njih nešto potpuno drugačije od prvobitne zamisli. Posebnost se ogleda u mom pogledu na svet i promišljanju odnosa između ljudi i događaja.

Kako biste opisali svoj stil?

Moj stil je hirurški: kratak, jasan, konkretan; bez suvišnih detalja i opisa koji skreću pažnju.

Kako ste počeli da se bavite ovim poslom i šta je bilo najteže na početku?

Ozbiljno sam počeo da se bavim pisanjem pre pet godina kada mi je objavljen prvi roman. Najteža na početku bila je zapitanost da li sve to što pišem ima nekog smisla, postoji li struktura onoga što želim da kažem i da li će to nekoga zanimati da pročita. Sve te nedoumice postoje i sada, mada u manjoj meri.

Šta je najlepše što Vam ovaj posao donosi?

Pišem da bih sebi objasnio svet i pokušao da pronađem nekakav smisao u njemu. Živim živote svojih junaka i u svakog ugradim deo sebe, što je odličan način ličnog preispitivanja. Ipak, najveće zadovoljstvo mi predstavljaju reakcije čitalaca – kako pozitivne, tako i negativne – jer na osnovu toga mogu da procenim kako je napisano uticalo na njih.

Šta Vas inspiriše?

Tu nema pravila, može me nadahnuti stih iz pesme koja se vrti na radiju, novinski članak ili razgovor koji sam čuo na ulici, kao i rasprava s prijateljima. Pošto sam dobar slušalac, najviše volim da koristim delove tuđih priča koje povezujem i stavljam ih u fantastične okolnosti i okruženje, tako da ih ni vinovnici istih ne prepoznaju.

Šta je ono što Vas u ovom poslu plaši?

Ne plaši me ništa što se tiče stvaralačkog dela, to je uvek uživanje čak i kada je naporno i ne ide kako sam predvideo. Iščekujem da vidim kako će se čitanje razvijati u digitalnoj budućnosti i prema tome osećam blagu zebnju.

Šta Vam je u poslu najvažnije?

Dok pišem, jedino mi je bitno je da budem dosledan sebi i onome što želim da kažem, bez obzira da li pišem kolumnu, priču ili roman.

Knjiga, film, muzika koji Vas inspirišu?

Ima ih mnogo i mesto na vrhu se smenjuje u zavisnosti od raspoloženja, doba godine ili mesta u kojem se nalazim. Sad i ovde: Saramagovo Slepilo, Enja, dokumentarac Cakana i Bokser (ne znam da li je i kako film preveden kod nas) o četrdesetogodišnjem braku japanskog umetnika koji slika boksujući platno i njegovoj ženi.

Do čijeg mišljenja držite?

Držim isključivo do mišljenja pronicljivih čitalaca. I ostale saslušam, ali s rezervom.

Postoji li komentar kojim se ponosite i od koga ste ga dobili?

U prikazu knjige Beogradska knjiga mrtvih na portalu Sledeća dobra knjiga, Vladimir Vujinović kaže da je to Besmrtna knjiga među svim beogradskim krimićima. Inače, ponosan sam kada mi čitaoci kažu da pišem nepretenciozno.

Stvaralac ili projekat na koji bi trebalo obratiti pažnju?

Svi oni koji se bave alternativnim načinima promovisanja kulture i umetnosti. Primećujem da se sve više umetnika okuplja i organizuje u taj gerilski vid borbe tako da on polako postaje mainstream. Takođe, digitalni svet je pun zanimljivih stvaralaca samo treba pronaći ono što vas zanima. A istraživanje je uvek zabavno.

Postoji li san vezan za Vaš posao koji želite da ostvarite?

Nemam neke striktne planove osim da mi knjige dospeju do što većeg broja čitalaca.

Preporuka za sve one koji žele da krenu drugačijim putem.

Kada se ogule slojevi ubeđenja, uverenja, tuđih želja i kada otkriju koja je njihova prava strast i šta ih zabavlja i nagoni da zaborave na protok vremena, shvatiće da taj put nije samo drugačiji, nego jedini moguć. Onda im preostaje da budu uporni, strpljivi i posvećeno rade. Iz iskustva, najteže je postići strpljenje.

Roman „Beogradska knjiga mrtvih“ Aleksandra Petrovića

Da li je egipatska knjiga mrtvih prvi priručnik samopomoći? Šta povezuje beogradsku mumiju, policijskog inspektora i naučnicu koja je nestala pre nekoliko dana? Aleksandar Petrović nam otkriva priču započetu pre 2500 godina na obali Nila, koja će se razrešiti u Beogradu za svega nekoliko dana na ušću Save i Dunava.

„Beogradska knjiga mrtvih“ sadrži sve što očekujemo od dobre knjige: zaplet kojim pisac besprekorno vlada i zna kada da povuče polugu kako bi čitaocu otkrio skriveni prolaz; protagonistu kojeg ćemo radoznalo pratiti do obale otkrića, galeriju živopisnih likova koje Petrović iskusno portretiše i podređuje glavnom toku priče, te iznenađujuće raskošan uvid u život glavnog junaka misterije, Nesmina, koji će konačno u Beogradu dobiti priliku da u poslednji čas dosegne dugo željeni mir.

Bilo bi nepravedno “Beogradsku knjigu mrtvih” staviti na policu s trilerima ili kriminalističkim romanima. Jer ovo je prvenstveno priča o čežnjama koje čekaju da budu ostvarene. Kroz vreme, prostor, drugo biće ili – pisanje.

Podeli tekst na...Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

(38 Posts)

Coolcooltura prati ljude, događaje, dela ... sve ono što inspiriše. Zamišljen je kao platforma za one koji traže svoj prostor i trenutak, ali i za one koje takvi sadržaji nadahnjuju.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *