Vanja Urukalo Onirik

Podeli tekst na...Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

Ime, nadimak ili naziv pod kojim stvarate?

Pošto sam radio za neke časopise i novine koristio sam razne pseudonime, no onaj koji bih istakao kao najvažniji jeste Onirik, pod čijim su odjekom i nastala jedina dela značajna u mom opusu. Pošto su se prvi moji stripovi bavili temama astralnih putešestvija, lucidnih tumaranja u snovima, tako mi se i nametalo ime pod kojim ću da nastupam. Onirik bi bilo nešto kao snovidnik, neko ko ne sanja samo kada noćne legije prekrile zemlju, već to čini i budan – u svakodnevnom životu. Međutim, u magazinima i revijama domaćeg, autorskog stripa su me često potpisivali pod svetovnim imenom Vanja Urukalo, pa je ubrzo došlo do venčanja pseudonima i regularnog imena.

Gde živite?

U Novom Sadu živim preko dvadeset godina, a odrastao sam u Belom Manastiru. Privlačna su mi manja sela i pustare gde se bolje čuje odjek laveža pasa u daljini, daleki zvuci brušenja kamena  nadgrobnih spomenika amalgamiran sa dronovima cvrčaka čije isprekidano mucanje ispraća dan na počinak i pozdravlja tonjenje velike narandžaste kugle van horizonta ; pored toga tu su i gotske napuštene kućerine u svojim aristokratskim odorama od puzavica i bršljana koje čak i duhovi izbegavaju, fluidni ljudski glasovi i žamor  ukrašen šapatom grlica koji uvodi u simfoniju drevnih sećanja, uz neminovne vizuelne prizore polu-pripitomljene prirode koja kao da je izbegla sa platna velikih slikarskih magova pejzaža kao što su Konstambl, Hobema, Jakob van Ruisdal…

Poznati ste kao/ljudi vas prepoznaju kao…?

Kao mlađi sam bio dosta hermetičan, a u interakcijama sam navlačio masku arogancije, apsurda, sarkastično-ironičnih začina koje su verovatno bile odežde za prikrivanje osetljivosti i ranjivosti, opskurnih i mračnih sklonosti,  fatalizma, pa i tragičnosti koji su elementi moje rane prirode. Od sebe sam takođe pravio tvorevinu, oblikujući ličnost kakvom ću postati, simpatičnu samom sebi da je sretnem u trećem licu – možda neki lik koji bi mi bio prijatan u nekom fiktivnom sadržaju… recimo, kao spoj Šilje i Alistera Kroulija, ili, pak, Kris Stivens sreće Srebrnog Letača uz namigivanje Jeremiji iz Alana Forda , sve posoljeno Grejemom Čepmenom u belim patikama.

Dama-sa-kisobranom vanja-urukalo

Koje je Vaše zvanje, a čime se bavite?

Jedino čime se bavim jeste beskrajna škola samospoznaje i psihonautska poniranja u nutrine vlastitog bića. Umetnost je samo posledica toga. Ono što sam najviše voleo u tom mističnom procesu stvaranja i u tvorevinama odličnih umetnika jeste upravo taj ulazak u vanvremenski impuls – „zabranjeni“ koketni gaf upućen večnosti ; to je kao odbacivanje linearnosti, nestanak horizontale. Bežeći od ‘istoricizma“ stvaralac ili recipijent takvih dela ne odustaje od svoje savremenosti da bi se izgubio u šamanskim, animalnim ritmovima primitivnog čoveka, već on ponovo sredstvima čežnje, snova, nostalgije, epifaničnih uzleta biva transponovan u duhovni svet koji je neizmerno bogatiji od prozaičnog ograničenja njegovog vlastitog „istorijskog trenutka“.

Kada ste i kako shvatili da ćete se baviti ovim poslom ili radom na ovom projektu?

U početku ozbiljnijeg bavljenja ovim sam ponajpre regrutovan velikim htonskim padom, stanjem neizdržive teskobe koja nepraštajući rovari utrobom, čineći me kanalom za monstruozne urlike ujedinjenih psihoza ,što te zasigurno odabire za potencijalnog stvaraoca prizivajući ,u prvom redu, metafizičke sile mobilisane unutrašnjom ,životnom energijom za obračun sa sopstvenim demonima, ojačanim onim dijabolično-hororičnim delom diskursa kolektivno-nesvesnog,ili onim područjem gde se već mreste ti mozgobludni fantazmagori. Moj strip album „Metanoja’ se upravo bavi ovim temama, krucijalnim za svako ljudsko biće i njegova životna strujanja.

Kako biste opisali svoj rad i po čemu je drugačiji ili poseban?

Ciklus sačinjen od četiri stripa objedinjen u albumu „Metanoja“ je psihodelična šetnja kroz guste kolonade ornamentirane nadrealističkim traganjima, ispresecanim tokovima turbulentnih stanja, satanougodnih prizora sa jedne strane, a ejdetskih, nevinih slika kojima čitalac biva izbombardovan iz drugog pravca. Ovakav vid ambivalentne kaše najviše prednjači u velikom blenderu zvanom „Pačvork Poglavlja“ – najdužem i najzabavnijem stripu iz ovog ciklusa. Ono što razlikuje ove stripove od ostalih jeste potpuno drugačija naracija koja se više udvara desnohemisfernim područjima uma i majci intuiciji, koja su potisnuta viševekovnom dominacijom racionalizma, pozitivizma, empirizma čiji principi i sredstva su zaseli na tron pop kulture, inficirajući narativnost linearnom fabulom književne vrste romana, koja bi trebala da bude osnova jezika kojom govore film i strip. Ovde više imamo jedno spiralnu nit po kojoj teče ova razuzdana kompozicija, a prednjači arhetipska slika i simbol , koje ja kao stvaralac samo kanališem i prenosim, bez potrebe da je dodatno rečima objašnjavam, jer simboličko mišljene prethodi jeziku i diskurzivnom mišljenju. Te slike koje prikazujem ne treba shvatiti kao nešto autonomno i amputirano od psihe, već upravo kao nešto što taj nedostatak nezavisnosti od bića uvodi u sferu odgovora na jednu nužnost i pomaže u otkrivanju najtajanstvenijih modaliteta bivstva, tražeći šifru za dekodiranje predodređenosti – činjenično trenutno pravih vladara naših postupaka.

Kako biste opisali svoj stil?

Spiritual – poetik – pop – got -psihodelik – okult sentiš sa blagim doziranjima humora i minornom mrvicom kempa.

vanja-urukalo-strip vanja-urukalo-strip2

Kako ste počeli da se bavite ovim poslom i šta je bilo najteže na početku?

Neobična, natprirodna iskustva, teške i složene emocije su bile savršene kao okidač za sve ovo. Autorski strip pruža izuzetne mogućnosti da se sve to izrazi. Kombinacija slike i reči, ali više nepredvidivo i neopštemestašeći stavljene u kontekst, pomeraju svest i izazivaju poetski zanos ravan prvim iskustvima astralne projekcije, kosmičkog orgazma usled podizanja kundalini energije ili ekstatičnih susreta budućih ljubavnika. Odavno sam se složio sa onim stanovištem koje bi mogli pripisati tipovima kao što su Mirčea Eliade ili Stanislav Grof da su slike  po svojoj strukturi polivalentne – duh koristi slike da bi shvatio krajnju stvarnost stvari upravo stoga jer se ta stvarnost očituje na protivurečan način, te ju je nemoguće izraziti pojmovima. Dakle, slika kao takva ,kao snop značenja, jeste ono istinito. Izraziti jednu Sliku konkretnim rečima, svodeći je pri tom na samo jednu od referentnih ravni, gore je nego uništiti je,a svakako se tako i ukida njena uloga spoznajnog sredstva. Današnji čovek uobičava da percepira stvari bukvalno i isključivo, jednoaspektno što je najveći zločin kad je umetnost u pitanju. To i nije toliko strašno da ovo isto ne rade i oni koji su kao neki „autoriteti“ i odlučuju o tome šta zaslužuje da se pojavi u medijskom prostoru i dobije sredstva da bi uopšte zaživelo. Ovo je najteži deo ove priče, jer je potrebno mnogo objašnjavanja i edukacije da bi se koncenzusna većina čovečanstva preusmerila na sferičan tip percepcije i mišljenja.

Šta je najlepše što vam ovaj posao donosi?

Za ovaj kaleidoskop izdignutih introspektivnih simfonija satkanih od snova, samoposmatraventura ponekad dovedenih do autovoajerizma, arhetipskih vizija vešto aranžiranih u veliki kosmički levak, poput nebeskog tobogana isporučuje se veliki značaj u odaje preosetljivih duša. Valjda bi posrednik i uživalac takvih numinoznih poklona trebao makar mrvice toga da spusti na zemlju i uobliči u jedno delo, a da  bude omađijan serafimskim bravurama u sinkretizmu sa božanskom maestralnom muzikom, začinjenom kristalnim ženskim glasovima iznedrenih iz dubina nesvesnog, izvozan u najlepšem estetskom toku misli, osećanja , reminiscencija ; uključivši na delikatan način jedan već zaboravljeni, ukinuti svet, te sluteći povratak nevinog čoveka još neoblikovanog istorijskim okolnostima, možda i dozvoleći sebi utopijske zanose – samim tim i zazivanje novorođenog bića kome je imanentno svo proživljeno čovečansko iskustvo, uz divnu mogućnost da ga  transcendira, i tek po želji da ga se podseti prelistavajući eterične stranice akaša hronike.

Šta vas inspiriše?

Pošto sam crtao i komično satirične stripove, tu me je najviše inspirisala ljudska glupost, kretenizam sistema koji ti nameće obrasce funkcionisanja nauštrb normalnog razvoja i podrazumevajućeg stepena slobode , te uopšte apsurd sistema vrednosti na koji je većina ljudi naložena, a upravo ih to najviše čini robovima, a da ne govorim o licemerju javnih proklamacija i potpuno druge priče koja postoji u realnosti. Pošto, naravno, i ja imam mane poput svih, mogao sam tako i sebe ismejati. Tada je to bio samo ventil i terapija da humorom transcendiram zbilju, dok me u poslednjih petnaestak godina više zanima metafizička pozadina svega toga koju pokušavam da razotkrijem kroz psihološko – emotivno – mentalni sklop, prvenstveno svoj, a neminovno to povlači, ako se ukačimo na malopređašnju priču o arhetipskim slikama kolektivno nesvesnog, i  približno sklopove drugih ljudi.

Naravno, ono što biva najvećom muzom mog stvaralaštva jeste misticizam, počevši od onog svakodnevnog, pa do onoga što smatramo natprirodnim. Prvenstveno se, što se ovoga tiče, oslanjam na svoja iskustva, iako su ona ponekad maglovita i data u nagoveštajima, materijalizovana na papiru postaju izvesnija i plastičnija, a energija koja stoji iza njih sluti da teurgija može i senke pretvoriti u opipljive objekte.

Šta je ono što vas u ovom poslu plaši?

Opasnost je  ukorenjena u najudaljenijim dubinama moga bića… odakle li dolazi? – pita se glavni lik iz stripa AstraLevel.

Plutonovska energija je moćna i razarajuća. Ona vreba ispred zidina racia i čeka obrise i najmanje pukotine da poput vulkana pokulja napolje….tada nastaje veliki haos i konfuzija, dok talas cunamija odnosi svoje žrtve. Najveća žrtva su razum i kontrola, dok nervni sistem biva razoren nepraštajućom bujicom nadolazećeg ludila i prevelike količine sadržaja nesvesnog. Čovek da bi se izvukao mora sve ovo da isceli, a potom da integriše i pripitomi. Strah i anksioznost mogu biti moćna oruđa transformacije, ali ona moraju da se prevaziđu i poštuju kako bi izgubila intenzitet i sublimirala se u smirenu mudrost. Teskoba je bila moja česta pratilja u životu ; i sada je ponekad osećam, ali se ne identifikujem sa njom.

Demoni mrze da se ne poistovećujemo sa njima…postajemo im dosadni kada imamo visoku svest i nedostatak straha. Kada se autor bavi ovakvim temama u pop kulturi i umetnosti uvek rizikuje.

vanja urukalo

Knjiga, film, muzika koje vas inspirišu?

Mnogo stvari volim i od malena je uticalo na mene. Ove tvorevine su kao prijatelji koji te nikada neće napustiti, a kao da im je srž sakralna, pa te posle skoro svakog recepiranja vraćaju isceljenog u središte sopstva. Stripom se bavim delimično i iz zahvalnosti, pošto su mi oni zaista ulepšali detinjstvo. Takođe, velik broj filmova obožavam . Osim opšte poznatih art teškaša kao što su Kjubrik, Antonioni, Tarkovski, Pazolini, Viskonti, Godar, Bergman…, volim i kultne autore poput  Nikolasa Rega, Hju Hadsona, Džona Burmana, Alehandra Žodorovskog, Dereka Džermana, Kena Rasela, Takaši Mikea, Keneta Angera, Pola Šredera, Žaka Turnijea, Vilijema Fridkina, Alana Parkera, Sema Fulera, Kventina Tarantina, Majka Figisa itd. Naravno tu su i tipovi koji su me pošteno istraumirali u detinjstvu i to sa talasom vhs kaseta počevši negde od 1984. kad sam imao i prvi susret sa ovom spravom, pa nadalje – Karpenter, Arđento, Reimi, Deodato, S. Gordon, Romero, Krejven, Fulči, Kronenberg, Don Koskareli, Soavi, Bava( i ćale i sin) i mnogi drugi. Iako bi prosečan ananas snimio bolji film od njega, Ed Vud mi je isto ljubimac. Od novijih ostvarenja jedino me je oduvao autor koji za sada ima samo jedan film, a iskreno se nadam da će posle ovakve hrabrosti dobiti budžet za drugi, i da se neće prodati barem dok ne snimi dva, tri remek dela kao što mu je prvenac – to je Panos Kosmatos i njegovo fetiš psihodelik ostvarenje  „Beyond The Black Rainbow“ . Stripova ima mnogo, a najjači utisak su mi ostavili oni koje sam čitao u detinjstvu, iako mi sad i nisu nešto. Ričard Korben mi je dosta sugestivan autor, pogotovo njegov strip „Svet Mutanata“. Od stripova koje sam otkrio u poslednjih desetak godina najubedljivije ostvarenje, pogotovo zbog neverovatne životnosti i plastičnosti je „Propovednik“. Ovo je kopačka natopljena cinizmom zarivena u preponu čitaoca, nedozvoljenim klizećim startom  Garta Enisa – scenariste ovog psovačko-biblijskog vesterna čija mi je grubost neprihvatljiva u zbilji, ali dobrodošla u fikciji – poput katarze za sve grubijanske, niskofrekventne lošoće koje se lepršavom nežnom kupidonu inače dešavaju u životu, pa usled svega i on sam biva inficiran sarkazmom i brutalnošću.

Ne mogu da ne pomenem možda i apsolutnog ljubimca među strip likovima čije ime je Norin Rad, poznatiji kao Srebrni Letač. Najzabavnija stvar kod ovog superheroja je njegova preosetljivost i samosažaljenje, uz nepatvorenu auru empatičnog, produhovljenog bića. Naročito prvi ciklus stripova pleni, gde plačuće tirade i razočarenja ovog benevolentnog vanzemaljca potiskuju uobičajena superherojska akcijašenja, i reanimiraju hristolike osobine u jednom modernijem pakovanju, praveći od njega metafizičkog, nežnog plemića kao savršenog uzora za svako ljudsko biće. Naravno ,pošto se fanovi Marvelove produkcije bili zgroženi, po njima, ovako kukavnim, zbabanim superherojem koji ne uživa u demonstraciji moći, i posle svakog sukoba, gde obično nadjačava protivnika, oseća se kao gubitnik, te neretko plače zbog patnje svog neprijatelja ,pa stoga i Srebnom Letaču uvode dosta novih rivala i zaokupljaju ga borbama da ne bi demonstrirao svoju emotivnost i „patetiku“.

Do čijeg mišljenja držite?

Uzimam u obzir sva mišljenja, ali nijedno kao zdravo za gotovo, pogotovo ne kao isključivo ili konačno.

Postoji li komentar kojim se ponosite i od koga ste ga dobili?

Najviše mi imponuju komentari čitalaca mojih stripova koji su u nekoliko navrata bili fascinantni. Pre sam imao i dosta uvredljivih komentara pogotovo za strip AstraLevel, ali su  sklonjeni, što je šteta, jer su i oni značajni.

Stvaralac ili projekat na koji bi trebalo obratiti pažnju?

Naveo sam već dosta imena u prethodnom delu intervjua, a stvaraoci se nalaze svuda oko nas. Samo u Novom Sadu ima mnogo ljudi koji se bave umetnošću, a uglavnom su moji prijatelji ili poznanici. Siguran sam da ću nekog da zaboravim ako im budem navodio imena, a to svakako ne želim. Postoje ljudi koji su sami po sebi umetnost, iako nemaju veze sa ovom delatnošću . To isto važi i za životinje koje su za mene uvek izgledale kao dela nekih lucidnih kreatora.

Postoji li san vezan za Vaš posao koji želite da ostvarite?

Pošto sam se ja obreo u sveobuhvatnosti ovog vorteksa više kao odabran od strane stvaralaštva i one drevne čežnje za povratkom u svet mašte, sna, simbola sve ovo mi je delovalo kao mogućnost da mistična stanja izmestim u budnu svest i da doživim svojevrsnu epifaniju kreativnog procesa. Koliko god to delovalo psihički iscrpljujuće, u materijalnom obliku neisplativo, ova potreba je ogromna, a ne mogu da uporedim ispunjenje i smislenost ovog kreativnog čina sa bilo kojim drugim poslom koji sam radio ili koji postoji. Sve ono što ljudi nazivaju uspehom, materijalnim momentom, publikom koja voli tvoj rad je za mene samo bonus koji sve ovo može učiniti idealnim, ali mislim da to, u mom slučaju, nije isključivi cilj.

Poruka za sve one koji žele da krenu drugačijim putem

Kada stigneš do samog dna nesigurnosti i nabasaš na ontološko pitanja poretka stvari, u toj agoniji stičeš lekciju o zahvalnosti i mogućnosti dosezanja suprotnog od trenutnog, tada znaš da si sa prvim tračcima svesti bio u pravu i to stvara ubeđenost i temelj tvojih najiskrenijih stremljenja. Samo ti znaš šta je najbolje za tebe, a kroz život ti svi sole pamet  i nameću retardacije raznih vrsta. Naravno da je poželjno biti uključiv, širok i dubok, no prioritet stvara tvoj poriv, makar on završio najkardinalnijom greškom. Nisam pobornik generalnih pravila, pa bih si uskratio tu vibraciju mesijanstva i poručio svima da rade šta im je volja, uz neizbežnu činjenicu da sloboda i odnos prema svemu podrazumevaju odgovornost, a koliko god se šlepali iza tuđih stavova i ideologija, rast sopstvene svesti će ih kad tad ščepati.

Podeli tekst na...Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

(38 Posts)

Coolcooltura prati ljude, događaje, dela ... sve ono što inspiriše. Zamišljen je kao platforma za one koji traže svoj prostor i trenutak, ali i za one koje takvi sadržaji nadahnjuju.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *