Andrej Josifovski

andrej josfioviski mural
Podeli tekst na...Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

Ime, nadimak pod kojim stvarate

Pijanista je moj nadimak pod kojim sam kao stvaralac sada poznatiji nego pod svojim pravim imenom i prezimenom. Tako je bilo od samog početka vremena, kada je muzika budila u meni uzvišena osećanja i činila me nekako posebnim. Iako sam počeo da sviram još pre nego što sam se doselio na Bežanijsku kosu, nadimak sam dobio tek tada jer je cela ulica odzvanjala od moje uporne svirke. Jednom rečju društvo iz kraja me je upisalo u umetnike, a detinjstvo je nešto što vas prati do kraja života i čega nikako ne želite da se odreknete. To sam dakle bio ja, jer nadimak je u društvu uvek stariji od imena. A ta moja nova družina prepoznala je u meni umetnika i jednoglasno me proizvela u čin pijaniste. Ubrzo sam i sam počeo svoju teritoriju  na zidovima da obeležavam tim imenom. Murali su po prirodi stvari došli za mojim potpisima, lako, kao što glas muzike stiže za notama.

Gde ste rođeni i određuju li mesto i vreme Vas i ono čime se bavite?

Rođen sam u Beogradu a moje prezime Josifovski dugujem mom dedi po ocu koji je bio Makedonac, oženjen Crnogorkom, dok su mamini bili Srbi iz Like. Verujem da je to tajna moje neiscrpne inspiracije kakvu samo mogu da imaju pravi balkanci, a ja se osećam kao čistokrvni pripadnik tog naroda koji je svoje seme zametnuo na čvorištu svih puteva svetskih. Beograd je u srcu Balkana i rekao bih, to je epicentar celog sveta. Sva energija univerzuma izvire tu u zagrljaju njegovih reka i nadahnjuje život da radošću boji njegove horizonte. Eto to je ta tajna veza između beskrajnih zidnih prostranstava i puteva koji ka njima vode, a „boje su u nama“ baš kao što kaže jedna pesmica sa beogradskog asvalta.

Andrej Josifovski

Mural

 

Ljudi vas prepoznaju kao…

Zidovi  me prepoznaju kao nekog svog, nekog ko  će na njima oslikati nešto što su jutrom usnili i zbog čega će im taj san oživeti prvim pogledom koji na njih sleti. Novine kažu da je to magija umetnosti, a ja mislim da je to stvaralački rad. Ljudi me prepoznaju tu negde na pola puta između redova i murala. Vreme će već pokazati na čijoj sam strani više bio. Jednom  jedan vredan akademski slikar reče da stvaralac postaje umetnikom tek kada prođe vreme njegovog stvaralaštva. Ne bih da tome protivrečim, a ni onima koji me umetnikom zovu.

Koje je vaše zvanje, čime se bavite?

Ja sam master inženjer arhitekture, trenutno na doktorskim studijama, a kao asistent na departmanu za arhitektonske tehnologije, Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, radim u nastavi. Bavim se i projektovanjem i trudim se da stignem svuda gde caruju mladost, ludost i radost. Mislim da se to jasno vidi i na zidovima koji me osvojiše svojom lepotom i dadoše da se u njima ogledam. Zapravo bavim se onim što volim i tako u krug. Na kraju krajeva zbog toga se i Zemlja okreće.

andrej-murali-7 andrej-murali-6 andrej-murali-5

Kada i kako ste shvatili da ćete se baviti ovim poslom?

Za mene je ovo, uslovno rečeno posao, jer oslikavanje murala je za mene duhovna hrana. A počelo je tako što sam kao đak trećeg razreda IX Gimnazije sreo svog imenjaka Andreja poznatijeg kao Arteza, tada studenta arhitekture, čijem umeću slikanja murala sam se divio gledajući ga dok radi na skelama. Jednom sam mu samo rekao „hoću i ja da radim ovo“. Njegovom zaslugom mnogo toga sam kasnije postigao i na fakultetu, jer sam se ugledao na njega u svemu primernom, starijeg kolegu.

Kako biste opisali svoj rad, po čemu je poseban?

Moj rad je poseban po tome što ja jako volim ono što radim i mislim da je to suština svakog uspeha. Kada nešto počinjem da radim ja polazim od toga da ću uspeti u svom naumu. To je moj moto i na mom zvezdanom plafonu sam ispisao „Impossible is nothing“. Sa time ležem, sa time se i budim. Uvek sam sto posto posvećen onome što radim, bilo da je to projektovanje, podučavanje đaka i studenata ili slikanje murala. Slikanje murala meni nije na poslednjem mestu iako sam prvo naveo arhitekturu i projektovanje, jer jedno se radi glavom, a drugo srcem. Kako bih inače mogao da se vratim u detinjstvo da nije te maštarije zidnih murala. Murali oživljavaju zidove, a zidovi vam onda vraćaju vreme, koje biste želeli da traje večno.

Kako biste opisali svoj stil?

Moji murali su odraz imaginacije nečega čemu je trag u sećanju. To su apstraktni ljudi ili realne želje, delovi tela u potpuno drugačijim ulogama, životinje kakve niko nikada nije video. Fotorealizam je ono čemu težim dok slikam i to je ukratko ono što bih mogao da kažem o mom crtanju „zidnih slika“.

Kada ste počeli da se bavite ovim poslom i šta vam je u početku bilo najteže?

Kada govorim o početku svog ozbiljnog bavljenja slikanjem zidnih murala onda je to vreme od pre godinu dana. Tada sam se prvi put suočio sa prenošenjem realnih razmera sa papira na velike zidne površine, slikanjem detalja sprejom…

Šta je najlepše što Vam ovaj posao donosi?

Bez razmišljanja mogu da kažem da je to pre svega satisfakcija zbog stvaranja nečeg lepog čemu se drugi dive, a onda su tu i nova poznanstva, druženje, putovanja, festivali…

andrej-murali-2

Šta vas inspiriše?

Najviše me inspiriše snaga i lepota pokreta. Valjda je to zbog moje velike ljubavi prema sportu i mog takmičarskog duha, zbog čega se i sam osećam sportistom. Oni najbolji, pobednici, su moja stalna inspiracija.

Šta je ono što vas u ovom poslu najviše plaši?

Kao neko ko je posvećen umetnosti, bilo da je reč o arhitekturi ili oslikavanju murala, najviše se plašim da će moj rad biti uništen. Zamislite arhitektu kome ruše zgradu ili crtača murala kome  prekreče sliku. Mislim da to nikada ne bih želeo da doživim.

Šta vam je u vašem poslu najvažnije?

Perfekcionista sam i želim da svaki detalj moga rada bude izvanredan.

Knjiga, film, muzika koji vas inspirišu.

Sada uglavnom čitam stručnu literaturu ali čim se dokopam odmora onda volim malo da izlistam romansiranu istoriju, Stivena Presvilda, Stiva Berija, Dena Brauna. Što se muzike tiče to je domaći rok, a pre svih Riblja čorba. Filmove baš i ne gledam jer vrednost sadašnjih filmova je uglavnom u vizuelnim efektima i montiranim vratolomijama i kada je već tako onda pre gledam „Mythbusters“ i „How do they do it“ sa Dicsovery-a.

Do čijeg mišljenja najviše držite?

Ako se traži jedna osoba onda je to sigurno moj otac. Iako je on doktor medicinskih nauka, on mi je uzor u svemu što radim. To je jedan svestran i prepametan čovek, širokih vidika kod koga uvek nalazim pravi savet. Podržava moj individualizam jer kako kaže, konvencionalno ne donosi progres. Dosledan je u tome čak i kada moja majka hoće da nas obojicu ubije jer hodamo po ivici. Nikada se ne pretvara, hrabar da donosi i najteže odluke i da bez oklevanja kaže ono što misli pa makar i bio sam protiv svih. To mogu samo jaki, a ja bih voleo da budem takav. Očekivao je da ću i ja poći na medicinu i verujem da i sada misli da je on u nečemu pogrešio čim se to nije desilo. Za njega je rad iznad svega i vidim da se raduje mojim uspesima jer do uspeha se ne stiže lako pošto u toj borbi čovek mora prvo samog sebe da pobedi, a za to je, kako on kaže, potrebna odvažnost i smelost. I dan danas kada izgubim korak on mi ponovi krilaticu jedne reklame koja se, dok sam bio mali vrtela na televiziji i koju smo zajedno uzvikivali. „Vrhovi pripadaju najsmelijima“!

Postoji li komentar kojim se ponosite i od koga ste ga dobili?

Među mnogim komentarima kojih se rado i sa ushićenjem sećam ipak izdvajam onaj koji je stigao od „šefa mog boksa“. Ovoga puta reč je o mojoj majci, najstrožoj i najpravičnijoj ženi na celom svetu. Komentar je stigao posle moje odbrane diplomskog rada i to baš od nje koja je celo moje školovanje imala neku zamerku na moj račun i nikada mi nije držala stranu. Tokom mojih studija arhitekture stalno je bila sumnjičava i pored toga što sam donosio odlične ocene, jer više nije imala direktnog uvida u moje učenje. A onda je došao i taj dan, završetak master studija, odbrana rada. „Hoćeš li ti uopšte znati da tamo nešto kažeš o tome?“ Naravno da mi je bilo krivo da mi tako nešto kaže pred odbranu diplomskog rada, ali sam se uzdržao da joj bilo šta odgovorim. Na kraju mog izlaganja prišla mi je i rekla: „Sine, najbolji si!“ Meni je u trenu bilo jasno da će to neposredno zatim reći i svi drugi i ispitna komisija. Meni još uvek te reči odzvanjaju u ušima kao da su izrečene za vek i vekova.

Stvaralac ili projekat na koji bi trebalo obratiti pažnju

U arhitekturi ih je mnogo velikih, ali je za mene Kalatrava ipak onaj čije ću ime najčešće izgovarati, a kada je reč o uličnoj umetnosti onda je to svakako moj „učitelj“ Andrej-Artez. Iako se on ne bi složio sa ovom mojom tvrdnjom njegove radove bi obavezno trebalo pogledati pa onda reći da li sam bio u pravu.

Postoji li san vezan za vaš posao koji želite da ostvarite?

U arhitekturi želim da budem majstor svoje struke i da patentiram model izrade arhitektonskih detalja, a kao ulični umetnik bih da oslikam murale koji će obići svet.

Preporuka za sve one koji bi da krenu drugačijim putem

Citiraću rečenicu iz jednog ratnog filma, možda i ne sasvim primerenu ovoj prilici ali ipak toliko životno jaku da mogu slobodno da je uputim kao poruku: „Idi i ne okreći se, sine“, a onda da dodam i maksimu Dobričinog romana jer zaista „Daleko je Sunce“.

Podeli tekst na...Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

(38 Posts)

Coolcooltura prati ljude, događaje, dela ... sve ono što inspiriše. Zamišljen je kao platforma za one koji traže svoj prostor i trenutak, ali i za one koje takvi sadržaji nadahnjuju.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *