Ivan Kocić

ivan kocic asemblaz
Podeli tekst na...Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

Ime, nadimak ili naziv pod kojim stvarate…

Potpisujem se punim imenom – Ivan Kocić, za retke, drugare iz osnovne Kocka, Kole..

Gde ste rođeni i određuju li mesto i vreme Vas i ono čime se bavite?

Rođen sam u Trsteniku, na obali zapadne Morave u tzv. čarapanskom kraju. Mogu da kažem da je između ostalog i lepota prirode mog kraja doprinela da se odlučim da izaberem put slikarstva ali je suština da je to uglavnom bio unutrašnji nagon koji me je prosto terao da crtam, slikam i na kraju me odveo na studije slikarstva..

Ljudi Vas prepoznaju kao…

Umetnika

Ivan kocić Ivan Kocic asemblaz

Koje je Vaše zvanje, a čime se bavite?

Imam master diplomu zidnog slikarstva Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu, ali se bavim umetnošću šireg dijapazona. Od crteža preko štafelajnog slikarstva, murala, mozaika do grafičkog dizajna i asemblaža koji me trenutno okupira..

Kada ste i kako shvatili da ćete se baviti ovim poslommili raditi na projektu?

Ne sećam se svog prvog crteža ali na sreću imam jako pedantnu i odgovornu majku koja ga je precrtala na korice sveske u kojoj je vodila moj dečiji dnevnik. Imao sam dve godine i na svom jastuku sam hemijskom olovkom nacrtao ribu sa nekoliko mehurića vazduha oko nje jer scena je očigledno bila pod vodom (moj otac je strastveni pecaroš pa me je često vodio na reku). Očigledno da sam još tada znao šta želim da budem kad porastem a majčini strahovi da joj je dete budući umetnik su se, eto, obistinili.

Kako biste opisali svoj rad? I po čemu je drugačiji ili poseban?

Trenutno sam zaokupljen radom na asemblažima načinjenim od dečijih igračaka. To je jedna vrsta mozaika kojim se inače bavim ali ovog puta mnogo slobodnijeg, razigranijeg. Želeo sam da se vratim na nivo deteta, da se ponovo igram ali sada na način kojim bi se igrali odrasli. Igra nam je potrebna da bismo se oslobodili stresa, opustili i maštali, da bismo bili bolji ljudi. Upravo nas je igra od detinjstva do danas formirala u ličnosti kakve jesmo, razvila naše socijalne i društvene sposobnosti i upoznala nas sa svetom kome pripadamo. Zato sam za temu asemblaža izabrao ljudske portrete, oni su fizički prikazi naših ličnosti. Radovi pripadaju seriji “Reciklaža igre”. Kroz taj projekat pokušavam da edukujem najmlađe (od kojih i dobijam stare igračke) o važnosti reciklaže i o tome da ona ne mora biti naporan i monoton proces već upravo suprotno: zabavna i kreativna, da kroz reciklažu možemo dobiti potpuno nove upotrebne predmete pa čak i umetnička dela samo ako dozvolimo sebi da svu svoju kreativnost ispoljimo.

Ivan Kocic asemblaz (2) Ivan Kocic asemblaz (4)

Kako biste opisali svoj stil?

Trenutno, stil mi nameću nepravilni i iznenađujući oblici igračaka koje detaljno rasklapam kako bi delovi asemblaža bili što sitniji… U prevodu, neki određen stil ne postoji već se kroz rad provlačim, snalazim i istražujem, kao žongler na autićima na sudaranje u luna parku, gledam i u loptice i u put pred sobom istovremeno… Žongliram oblicima, bojama i istopljenom plastikom koja curi i ne dozvoljava predugo razmišljanje. Ljude radovi zbog obojenosti igračaka i portreta na njima uglavnom asociraju na pop art a ja im dozvoljavam takve pretpostavke.

Kako ste počeli da se bavite ovim poslom i šta je bilo najteže na početku?

Obično je najteži upravo sam početak. Umetnik se najviše muči oko teme i stila i dugo istražuje sebe, traži se. Zato je fakultet i trajao pet godina kada sam ga ja završavao… A i to je kratak period. Ja još pronalazim nove delove sebe, pokušavam da ih uklopim u sebe, iznenađujem sebe. To je proces, on nema kraj, hroničan je.

Šta je najlepše što Vam ovaj posao donosi?

Sloboda! Ne prostorna, vremenska ili ekonomska. Istinska sloboda. Ona zbog koje si zadovoljan, ispunjen i za sebe ostvaren a često ti i zavide na njoj.

Šta Vas inspiriše?

Lep dan, prijatno društvo, ljubav, ženska figura. Ali me ne inspirišu na rad, odmaraju me, napune energijom. Bavljenje umetnošću je često vrlo fizički naporno, kratkotrajan proces, stihijski, eksplozivan, efektan. Zato iziskuje dosta vremena za pripremu, uživanja i odmor!

Šta je ono što Vas u ovom poslu plaši?

Možda nerazumevanje, ne klasično neprihvatanje sredine, na to smo svi naviknuti. Plaši me nesposobnost ljudi da sagledaju važnost umetnosti i nerazumevanje njene funkcije svojim životima, nažalost, sve češće izazvana neobrazovanjem.

Šta Vam je u poslu najvažnije?

Samouverenost, poznavanje sebe i svojih želja, načina na koji ih ostvarujem. Zato mi je jako važna skica. Ona je veza moje ideje i krajnjeg rada. Često imam megalomanski stav u radu pa se namučim da ga izvedem. Uz pravu ideju i skicu to se sve ređe događa.

Knjiga, film, muzika koji Vas  inspirišu?

Pesme Milana Rakića, malo mračne, taman koliko treba. Film “Great expectations” (1998), pesma “I follow rivers” Lykke Li.

Do čijeg mišljenja držite?

Setih se replike iz nekog filma: “Žena je njegov najveći kritičar”. Šalu na stranu, istina je da me interesuje mišljenje najbliže okoline, ponekog autoriteta ali krajnji sud o radu donosim sam. Trudim se da budem što objektivniji. To je teško pa treba poslušati i glas drugih.

Postoji li komentar kojim se ponosite i od koga ste ga dobili?

Drago mi je kada dobijem pozitivne komentare ljudi koje ne poznajem. Pre par meseci, na Mikser festivalu, izložio sam dva asemblaža. Drugog dana kasnio sam na otvaranje izložbe i kada sam došao do radova zatekao sam dve devojke kako raspravljaju o njima. Stao sam pored njih i krenuo paralelno da kritikujem sa njima. Što sam više kudio svoj rad one su više nalazile argumente da pobiju moje. “Jeste lud, čim otima deci igračke, ali to je proces reciklaže, on im to pokazuje, uči ih, a vidi kakav je efekat! Tako su ekspresivni radovi, snažni” pričala je u trećem licu. Kada su kretale dalje u obilazak, rekao sam im da su radovi moji i zahvalio se na komentarima. Smejali smo se pet minuta ali  sam bar bio siguran da su bile iskrene.

Stvaralac ili projekat na koji bi trebalo obratiti pažnju?

Video sam da u Banjaluci mural radi ekipa Etam crew. Izgleda fantastično, pokušaću da napravim projekat sličan tome.

Postoji li san vezan za Vaš posao koji želite da ostvarite?

Ne mogu ga baš nazvati snom ali težnjom definitivno. Pokušaću da “Reciklažu igre” plasiram van granica naše zemlje. Bio bih prezadovoljan kada bi asemblaži bili dobro prihvaćeni.

Preporuka za sve one koji žele da krenu drugačijim putem…

Ako ne nađete zadovoljstvo u radu na drugom polju, umetnost vas čeka, sve će vam oprostiti.

Podeli tekst na...Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

(38 Posts)

Coolcooltura prati ljude, događaje, dela … sve ono što inspiriše. Zamišljen je kao platforma za one koji traže svoj prostor i trenutak, ali i za one koje takvi sadržaji nadahnjuju.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *